Fantastika
u delima naivnih umetnika

16. oktobar, 2003, Galerija SANU
Autor izložbe: Marica Vračević
Tekst i katalog: Marica Vračević

Iako su postojale i ranije, fantastika i naivna umetnost stiču svoje građansko pravo krajem 19. veka. Sledeći učenja Frojda, Junga i Adlera o oslobađanju nagomilanih iskonskih sila u čoveku i prizivanja nesvesnog kao "istine duše", moderna umetnost se vraćala praizvorima, delima primitivnih civilizacija, fantastičnim predstavama i vizijama, predosećanju, instinktima, slutnjama i opsesijama, strahovima, otuđenju, sumnji, kosmičkom beznađu i metafizičkoj nadi...

Fantastika se priznaje kao poseban žanr umetnosti. Izvlači se na površinu njeno osnovno svojstvo da bude umetnička forma potrebe za alternativom. Gotovo istovremeno, umetnička avangarda Pariza prihvata narodnog umetnika, Carinika Rusoa, kao preteču umetničkih pravaca koje spaja potpuna sloboda oblikovanja fantastičnog sveta i zajednička namera da umetnost oslobode racionalnih odnosa. Osnovna načela naivne umetnosti (Spontanost, Realizam, Ritmičnost i Ornament, Romantičnost i Imaginacija) postavljena su u vreme Rusoa i njegovih nastavljača. Već njihovim kratkim pregledom zapažamo da fantastika čini njihov bitni, konstitutivni element...

Nikolić Životin, Narodni guslar, 1999,
ulje-platno, 60x60cm

Folklorna fantastika glavni je izvor građe za srpsku naivnu umetnost. Narodna predanja, praznoverice, magijski obredi, čaranja, mitovi, legende, bajke i bajanja glavni su izvori energije koja oblikuje natprirodne i nestvarne svetove, ali se primećuju i tipološke razlike u njihovoj strukturi. Tako razlikujemo ritualnoobrednu fantasitku, mitološku i fantastiku metafore, ali se ovi tipovi fantastike mogu međusobno mešati i ukrštati, gradeći tako, apsolutno nepredvidiv i slobodan vid fantastične realnosti.
Elemente ritualno obredne fantastike nalazimo na slikama sa predstavama verovanja, kletvi i obreda. Iako magijsko i vilinsko ne podrazumevaju uvek i čudesno, umetnicima je tema poslužila samo kao povod za likovno oneobičavanje seoske prošlosti i prisećanje na dane detinjstva. (S. Živadinović: Bajanje od straha, D. Milojeviić: Kolo na mesečini, D. Jevtović: Zapis, Č. Spasić: Đurđevdanski uranak, M. Dinić: Vilinski podmladak).

Knjazevic Jan, Slovački ples, 1964,
ulje-lesonit, 40,5x56cm

Mitološka fantastika nalazi korene u staroslovenskoj mitologiji i u nepoznatom praistojijskom duhovnom nasleđu Balkana. U srpskoj naivnoj umetnosti ona je snažno došla do izražaja u skulpturi, ali čini srž mnogih slikarskih dela. Irealan je već sam odnos umetnika prema odabranom materijalu. Bilo da koriste drvo ili kamen, pristupaju im sa poštovanjem, kao već započetim umetničkim delima prirode. Oblici kamena ili komada drveta, sa njihovim pukotinama i brazdama, već u sebi nose žive skulpturalne forme, bogate nepredvidivim asocijacijama. Zadatak umetnika je da svojom kreativnom imaginacijom nastavi delo prirode, preobraćajući ga u večne mitove o strahu, snazi, rađanju, propadanju, o borbi za opstanak.

Ljubiša Jovanović Kene,
Muzika, 2001, ulje-platno, 33x21cm

Elementi fantastike su najčešće simboličkog karaktera. Demonske i avetinjske pojave i bića iz narodnih predanja i legendi: zmajevi, aždaje, nemani, zmije, psoglavi, duhovi, zduhači, stravila zoomorfnog i izomorfnog porekla - tumači su onostranog, nepoznatog, pretećeg. Veruje sa da neke životinje mogu biti duše predaka a neke su, čak, uvučene u ljudski rodoslov. Zmije, konji, ribe, ptice - prikazani u raznim uslovima i oblicima, pokazuju koliko širokih arhetipskih značenja može posedovati samo jedna vrsta predstave. Projekcija domaćeg sveta je bipolarna slika razapeta između dva izbora: života i smrti, dobra i zla... Umetnici često slažu dva formalno različita niza u vrlo samosvojne i stilski određene umetničke celine. Udvajaju se životinjski i ljudski motivi, sjedinjuju muška i ženska polovina tela, utrojavaju ili višestruko umnožavaju delovi tela čoveka ili životinje (Dragiša Stanisavljević, Ilija Filipović, Milan Stanisavljević, Dragutin Aleksić, Velimir Đorđević, Sava Sekulić, Ilija Bosilj). Preneta u delo jednostavnim i lapidarnim izrazom, mitološka priča postaje mnogoznačna, a njena vanvremenost i jednostavnost dopuštaju posmatraču misaonu nadogradnju sadržajima sopstvene podsvesti...

Kod tipa fantastika metafore dominantno je poetsko viđenje sveta. Ovim slikarima zajedničko je seljačko poreklo, sećanje na detinjstvo i traganje za izgubljenim rajem. Susret sa urbanom sredinom i realnost života prisilili su ih da tu sliku upotpune, makar i u mašti, mogućim i nemogućim. Kroz nostalgični san i intimnu ispovest, spoljnom svetu pretpostavili su svoj prijateljski, bezbedan prostor...

Činjenica da u mnogim delima nema one prave, odmah prepoznatljive fantastike, ne bi nas smela zavesti da tu ne vidimo mnoge njene sastojke koji leže u srži pesničkog doživljaja prirode. "U prirodi nema čuda, ali ih u imaginaciji ima... stvarnost u odnosu na ideale umetnosti, fragmentarna je; fantazija uvek dolazi da je obuhvati i dopuni. To je prava priroda umetnosti". (M. Nastasijević: Misli). Ta dopuna, "oneobičavanje", prodor fantastičnog u sferu realnog, kretanje prostorom između sna i jave, na čemu se zasniva poetika fantastike, nepresušno je vrelo u duhovnoj tradiciji i kulturnoj podsvesti našeg naroda. Možda je narodni pesnik Milan Mrdalja Mrđa svojim stihom "Zemljom odim, a nebo me drži" najbolje odredio suštinu dela Milana Rašića, Slobodana Živanovića, Dobrosava Milojevića, Životina Nikolića, Milanke Dinić, Dušanke Petrović.
Prostori fantastike mogu biti prostori tame, zabranjenog, bola, ludila, mučnine (Pero Mandić: Agonija), ali i nečeg što je nepoznato i neviđeno, svemoguće i svuda prisutno, neshvatljivo i neprolazno, kao kod Miroslava Živkovića. Njegov prostor postaje utišana bojena svetlost i dubina, po kojoj lebde dečje neposredni likovi tragajući za iskonom i jedinstvom s prirodom...
 

Bašičević Ilija Bosilj, Iz Apokalipse, 1966, 63x52,5cm