Naivna umetnost u Srbiji

18. juni, 2003, Galerija SANU
Autor tekstova, izložbe
i postavke: Nina Krstić

Reč naivan prvi put se pojavljuje u Francuskoj u XVIII veku i znači: bezazlen, nevin, prostodušan, iskren, prirodan, prost, ograničen. Naivnim umetnicima smatrani su samouci čija je tehnika, prema akademskim standardima, nezgrapna, tematski pristup prostodušan, a vizija dečja. No, stav pisaca i mislilaca o naivnom bio je drugačiji. Stendal je u svom dnevniku zabeležio kako je naivnost, zapravo, uzvišenost dnevnog života. Kant je konstatovao da je izveštačenost postala druga ljudska priroda, a naivitet kao prvobitna ljudska osobina prava retkost.
Pokušaji da se na osnovu naziva odredi suština naivne umetnosti zapravo su početak analitičkog pristupa. Iskustvo je pokazalo da je način posmatranja naivne umetnosti zavisio od stavova tumača, što je značilo pogled iz raznih uglova. No, u samu suštinu tog fenomena - stvaralaštva naivnih umetnika, nije se dublje zašlo...


Milan Stanisavljević, Žena objekat,
1980, drvo, visina 194cm

Hronološki osvrt

Kada je reč o genezi i razvoju naivne umetnosti u Srbiji, likovna kritika, čini se, nije bila dovoljno analitična niti selektivna. Sa izuzetkom tekstova Ota Bihalji-Merina, pojavljuju se samo opisi i faktografsko beleženje podataka o umetnicima i njihovim delima, bez dubljeg zalaženja u suštinu i kritičkog sagledavanja određenih opusa i pojava.
Na prostorima bivše Jugoslavije naivna umetnost nastaje početkom četvrte decenije. U okviru zemljaškog eksperimenta Krsto Hegedušić programski promoviše umetnost slikara seljaka: Ivana Generalića, Mirka Viriusa, Franje Mraza. Ti umetnici, pod Hegedušićevim uticajem, pridržavaju se programa socijalne umetnosti: ističu težački život, problem siromaštva i postaju angažovani seljaci slikari.
Socijalni prevrati i krize, raslojavanje i politizacija stanovništva, osiromašenost i iscrpljenost ratovima ostavili su dubok trag u srpskoj kulturi i obeležili je u širem smislu. U Srbiji se tridesetih godina pojavljuje čitav niz društava i udruženja koja su imala za cilj kultivisanje seljaka putem slikanja, pisanja pesama itd. Tako se 1934. godine osniva Radnička slikarska škola Petra Dobrovića, a 1938. godine Udruženje srpskih seljaka pisaca. Ipak, socijalna tematika nikada nije zaista pripadala sferi interesovanja naivnih umetnika Srbije. U prilog razlikovanja, u samom začetku, naivne umetnosti Srbije i Hegedušićevog hlebinskog eksperimenta navodimo zapažanja Rastka Petrovića povodom izložbe slika grupe Zemlja u Beogradu februara 1935. godine: Tako se dogodilo da je Zemlja, svojom čvrstom voljom da korača uz savremene mase, pošla ispred svih ostalih umetničkih grupa, a izborom koji treba da je dalje nosi kroz život, stupala svakim korakom bliže prošlosti. Rezultat je da slike članova grupe Zemlja, inače vanredne, izgledaju kao da ih je Brojgl naslikao svojim savremenicima, o nekom svom fantastičnom izletu u podravska sela četiri veka unapred. Slikani ovako, izgledaju kao jedinstvene a neubedljive pripovetke o našim krajevima, sva ta predkišna neba, bezlisna drveta, teška germanska lica i flamanski domovi koji su uzeli oblike naših krovinjara ...
  

Ilija Bosilj Bašičević, Pomračenje sunca, 1961,
ulje na platnu, 145x240cm

Pol Homonaj, Tekije, 1969,
tempera-lesonit, 70x50cm

Hronološki pregled razvoja naivne umetnosti

Milanka Dinić, Vilinski podmladak,
1975, ulje-platno, 40x52cm
 

Milosav Jovanović, Strah, 1993,
ulje-platno, 38x60cm